“Вентил” је поглед у човека, сусрет очи у очи. Портрет његове особености, јединствености и карактера. Настали у студијским условима, или дискретном светлу на посебном делу степеништа зграде компаније “Новости”, портрети кроз игру светла, сенки и емоција комуницирају са посматрачем, непосредно. Од обичног курира, преко новинара, колега фоторепортера, до актуелних политичара, Предраг Митић црта човека као симбол једног времена, не правећи разлику између онога чиме се бави, јер пред његовим апаратом сви су – исти. Ту падају маске и до изражаја долази персоналитy, као суштинска снага портрета.

Назив “Вентил” аутор је одабрао, јер је рад на овим портретиима његов ескапизам од фоторепортерских које обавља дуже од четрдесет година. И зато имају своју посебност, јер аутор успева да из аутоматизма ускочи у креативно и направи јако добру ствар – нацрта нечију душу. О томе говори и ова изложба, на којој је представљено педесет одабраних портрета.

Изложбу је подржао и омогућио Секретаријат за културу града Београда.

СВЕТОВИ ВАН СИСТЕМА

Јован Маринковић

У првобитној идеји, на изложби је требалао да излажу само њих четворо, али је превладала жеља да се на једном месту нађе још необичних и аутентичних аутора, па је листа проширена са још седам изузетних имена. На изложби учествују: Драган Аздејковић, Драган Радовић, Маја Миловановић, Марија Кнежевић, Милена Максимовић, Наташа Шкорић, Ивана Аранђеловић, Владимир Мојсиловић, Милан Алексић, Предраг Пеђа Милошевић и Јован Маринковић.

Шаролики уметнички свет биће заступљен на изложби. Од тихих посвећеника до чудака. Од доајена и легенди до младих нада које плене свежином. Од смерних и преданих аутора до десперадоса који су се прославили организовањем бокс мечева по галеријама и музејима, преко оног који је себи наденуо надимак „Матични Чича“ па све до сликара који је сам себе прогласио за најгорег српског сликара свих времена.

Оваква изложба и није тек некакав културни догађај. Ово би пре могло да се упореди са самитом неких чудних бића која живе у непрегледној креативној степи стотинама миља удаљени једна од других и које неки непознати нагон позвао да се скупе на том једном месту на недељу или две, погледају се у очи и сагледају међусобно своје радове, инспиришу се међусобно, и потом врате у своје удаљене светове да наставе где су стали.

Надамо се сви да ће публика у Пароброду итекако моћи да ове вибрације осети и поздрави јер дубина и искреност и јесу заједнички садржалац свих радова на овој изложби која вероватно никог неће оставити равнодушним.