Пројекција документарног филма "Боје и ритмови немира - Collegium Artisticum 1939. – 1941" као и промоција књиге "Ани Радошевић, поетеса покрета" одржаће се у среду, 18. децембра у Пароброду.
Документарни филм "Боје и ритмови немира - Collegium Artisticum 1939. – 1941" (2023), рађен у продукцији Босанског културног центра и БХРТ-а, говори о авангардној групи Collegium Artisticum која је деловала од 1939. до 1941. године у Сарајеву. Оснивачи су Јахиел Финци, Војо Димитријевић, Оскар Данон и Аника Рајс. Група је имала око стотину чланова и кроз разне уметничке програме (представе, предавања, концерте, изложбе) упозоравала је на надолазећу опасност фашизма из Европе. У њиховом раду евидентни су сви европски културни утицаји тог времена, нарочито из Прага Бурианов Дивалдо тотални театар. Филм је премијерно приказан 09. маја 2023. године у БКЦ-у, а пројекцијом на Сарајево Филм Фестивалу започео је и његов успешан фестивалски живот, уз до сада освојених неколико међународних награда.
"Ани Радошевић, поетеса покрета" је прва биографска књига која сведочи о девет деценија живота Ани Рајс Радошевић, балерине, кореографкиње, оперске редитељке и суоснивачице сарајевске авангардне групе Collegium Artisticum 1939-1941.
О књизи, али и о филму, разговарају Саида Мустајбеговић (социолошкиња и књижевница, ауторка оба дела) и Јелена Спасојевић (хиспанисткиња).
Улаз на све догађаје је бесплатан.
Циклус трибина Психотерапија из другог угла ће се, у петак 13. децембра, од 19ч, бавити књигом и играним филмом "Lion" (2016) који су заснованеи на истинитој причи о дечаку који се једне вечери изгубио, и након неуспеле потраге бива усвојен.
Годинама касније, као младић, улази у депресивну епизоду, која обнавља рану напуштања и изводи на видело бол за братом и мајком, који никада није нестао већ се настанио у снове.
Ово је прича и о моћи технологије у добре сврхе, људима који свесно бирају да чине добро у свету који је преплављен болом и трагедијама, и нади да смо вољени.
А пре свега, то је прича о мајци и детету.
На почетку трибине, погледаћемо кратак интервју са Sunny Pawar, дечаку који никада није одустао од потраге за мајком и братом.
Наша гошћа на трибини је:
Јелена Шарић, психолошкиња и психотерапеуткиња под супервизијом. Бави се психотерапијом у приватној пракси 7 година и у свом раду користи знања из следећих психотерапијских приступа:
рационално емотивни и когнитивни бихејвиорални (РЕБТ), дијалектичко-бихевиорални (ДБТ) и терапију прихватања и посвећености (АЦТ).
На инстаграму води страницу @jelenin_psihoterapijski_kutak где пише о различитим психолошким темама са циљем едукације и нормализације људског искуства.
У последње време је највише заинтересована за истраживање мајндфулнес приступа, технике развијања самосаосећања, али и откривања личних вредности и вођења аутентичног живота.
У свету који је увек у неком рату, у свету када су многе вредности пољуљане, и када се широм различитих држава, а и у нашој, људи изнова боре за основна људска права, доброту и наду, одлучили смо се за приказ људске добре, наде и смисла јер нам свима то највише треба.
Улаз на трибину је слободан.
Дизајн визуала: Емилија Ђорђевић
Увек постоји сутра/Тhere's still tomorrow
Редитељка: Paola Cortellesi
Језик: италијански, енглески
Трајање: 118’
Улоге: Paola Cortellesi, Valerio Mastandrea, Romana Maggiora Vergano, Emanuela Fanelli, Giorgio Colangeli
Цена улазнице: 250 рсд
Резервације и информације на број 011 41 42 163 и путем мејла: organizator@ukparobrod.rs као и путем наших друштвених мрежа.
Делија је потлачена жена која добија батине због разбијеног тањира, загорелог ручка, сумње да је чоколаду добила од љубавника, или једноставно зато што је свом мужу рекла добро јутро када се пробуди нерасположен.
Живи у породици окорелог патријархата, у Италији после Другог светског рата, где чак и остарели и занемоћали отац саветује сина како да туче жену – не пречесто да се не навикне, већ ређе, али јаче, да научи лекцију и зачепи уста.
Далија покушава да побегне, а сцене њене чежње за одласком толико су напете да желите да видите крај свега – какав год он био.
Њена ћерка и два млађа сина сведоци су свега што се дешава иза затворених врата подрума у коме живе, а у тренутку када Делија схвати да ће судбина њене ћерке бити иста, она коначно преузима ствар у своје руке.
О РЕДИТЕЉКИ
Паола Кортелези је рођена у Риму 1973. године. Она је италијанска глумица, комичарка, редитељка, сценаристкиња и продуценткиња, која је глумила и добила награде у око 20 филмова, као и у многим позоришним, телевизијским и радио емисијама. Њен редитељски деби, Увек постоји сутра (2023), црно-бела феминистичка комедија-драма, добио је похвале критике и постао један од филмова са највећом зарадом свих времена у Италији.
Мултимедијална изложба “Тврђаве и утврђени градови Србије” представља део ширег пројекта започетог 2018. године, чији је циљ да се овај сегмент нашег културно-историјског наслеђа отргне од заборава и приближи јавности. Кроз историју, тврђаве су служиле не само као фортификацијски и војни објекти, већ су биле центри културног, економског и политичког живота на овим просторима, па самим тим представљају важно и неизоставно сведочанство прошлости наше државе. Изложба је намењена широј публици, пре свега млађим нараштајима, како би се код њих развила љубав према нашој историји, традицији и културном наслеђу.
Пројектом су обухваћена утврђења из доба антике, ране Византије и средњег века. Наиме, почетком нове ере, већи део данашње Србије се нашао под римском влашћу. За очување освојених територија, Римљани су од I до IV века подизали многобројна утврђења на својим границима како би се заштитили од напада варварских племена. Тако је настао дунавски лимес, који је једним својим делом ишао и кроз нашу земљу. Римска утврђења су се још градила дуж река и путева, као и у близини рудника, а имала су сличну организациону и геометријску структуру на читавој територији царства. Током VI века, за време византијског цара Јустинијана I, саграђен је велики број нових утврђења, док су стара била обновљена.
Градом су Срби у средњем веку називали сва утврђења која су нешто „градила“, односно, бранила. У почетку су то биле дрвене грађевине окружене палисадама, док су касније за изградњу употребљавани искључиво чврсти материјали, пре свега камен, а ређе опека. Градови су штитили државне административне центре, рудоносне области, важне путне правце, трговишта на којима су се сусретали каравани с приморја и унутрашњости, али и манастире који су били просветни и културни центри. То су углавном били војни објекти опасани јаким зидинама, подигнути на истакнутим и тешко приступачним местима. Такви градови су били доста скучени и обично су садржавали касарну, цркву и стан за господара града. Око њих су се временом образовала цивилна насеља, такозвана подграђа, чије се становништво у случајевима опасности склањало под окриље тврђаве.
Данас је познато више од 200 утврђених градова сазиданих у средњовековној Србији, а ако се узму у обзир и они из ранијих епоха, њихов укупан број је знатно већи. Међутим, осим малог броја очуванијих тврђава, попут Београдске тврђаве, Смедеревског града и недавно обновљеног Голупца, о њима се у широј јавности мало или готово ништа не зна. Данас су многе од ових “градина”, “градишта”, “градаца”, “кулина” и “хисара” рушевине зарасле у коров, до којих најчешће нема видљивих путоказа и обележја. Неки од ових градова су током времена потпуно ишчезли, а оно мало што је на појединим локалитетима сачувано је често угрожено од стране предузетника и трагача за благом. Иако су многи од тих заборављених градова више под земљом него видљиви голим оком, ауторка је става да их због тога не треба изоставити, јер сваки има неку своју причу која чека да буде испричана.
На изложби је приказан један део од преко деведесет тврђава и старих градова које је ауторка до сада обишла, са акцентом на оне мање познате и оне који гравитирају месту одржавања изложбе. Поред сваког паноа налази се QR код који посетиоца директно води на одговарајућу страницу на сајту tvrdjave.rs, са детаљнијим информацијама о истој. Изложба је замишљена као “путујућа”, тј. да се одржава у местима широм земље како би допрла до што већег дела јавности, популаризујући богату материјалну културу прошлих времена и подижући свест о неопходности њеног очувања.
У оквиру пројекта, а у складу са савременим токовима и свеопштом дигитализацијом, покренут је веб сајт Тврђаве Србије (tvrdjave.rs), на којем се континуирано објављују визуелно атрактивне фотографије тврђава са исцрпним текстуалним описима, као и занимљиве приче, легенде, епске песме у којима се оне помињу, објашњења топонима и друго. Сајт садржи интерактивну мапу која омогућава приказ утврђења по епохама, као и својеврстан слајд-шоу, који посетиоца води од локације до локације по азбучном редоследу. У току је превођење текстова на два светска језика, а планирано је и штампање богато илустроване фото монографије. У пројекат су волонтерски укључени бројни стручњаци из области археологије, историје и историје уметности, како би презентовани подаци о локалитетима били што тачнији и актуелнији.
Промоција двојезичне књиге за децу "Лептири светла" (Phoenix Press, Београд 2024.) Меланије Стоин Петровић одржаће се у среду, 11. децембра, од 19 часова у УК Пароброд.
Књига је штампана паралелно на српском и енглеском језику, уз превод Милице Чавић, са ручно осликаним илустрацијама Сандре Тагић.
То је збирка прича намењена деци школског узраста која прати авантуру 3 млада лептирића у борби за правду и потрази за давно изгубљеним дугарима. Када Лептири таме преузму шарену ливаду на којој су Лептири светла живели срећно, на видело излази њихова тужна прича. Понесени добротом, знањем и праведношћу, Лептири светла крећу у авантуру тражећи Лептире таме по дубоком кањону и шуми желећи да их врате на мирисну ливаду пуну цвећа јер како кажу на њој има места за све, чак и оне мало другачије од нас.
Одломак из књиге „Лептири светла”:
"За почетак су читали своје најдраже бајке, а њих је било баш много. Цртали су своје омиљено цвеће, а од земље помешане са водом обликовали луткице и лоптице којима су се играли. Научили су и језике својих комшија, јер, како су им маме објасниле, већина проблема у животу настане када не разумеш оног поред кога живиш, када не разумеш другог лептира. Потребно је знати језик својих комшија јер се и бајке лакше причају када их сви око нас разумеју."
У оквиру обележавања Међународног дана људских права ДАХ театар већ другу годину за редом организује Пролог – програм који најављује фестивал „Уметност и људска права” који се реализује у јуну 2025. Ове године, Пролог организујемо три дана 9, 10. и 11. децембра на тему „Мислити мир”, што је уједно и тема Фестивала.
Програм се одржава у Установи културе Пароброд.
Првог дана Пролога, 9. децембра у 20 часова, публика ће имати прилику да погледа мултимедијалну инсталацију ДАХ Театра „Оне. Испред свог времена” о женама из Србије које су биле пионирке и иноваторке у својим пољима.
Другог дана, 10. децембра са почетком у 17 часова, одржаће се презентација европског пројекта HOPE – History of Peace in Education through Theatre и позоришна радионица са младима на тему „Шта значи позитиван мир?”.
Пројекат је подржан од стране ЕУ Ерасмус+ програма, а ДАХ Театар га реализује као водећи партнер са партнерским организацијама из Грчке, Црне Горе, Босне и Херцеговине и са Косова.
Након радионице, историчарка Дубравка Стојановић одржаће предавање на тему „Како мислити мир у време конфликта?”
Трећег дана Пролога, 11. децембра у 19 часова одржава се сценско читање уметника и уметница из ДАХ Театра „Монолози из Газе” које је приредио ASHTAR театар из Палестине, као део иницијативе за мир у Палестини. Следи пројекција награђиваних кратких филмова „Газа монолози; десет година и сан се наставља “ ауторке Иман Аоун из Палестине и „Џогинг” ауторке Ханане Хаџ Али из Либана, наког чега следи онлајн разговор са ауторкама који модерирају Дијана Милошевић и Јадранка Анђелић.