На изложби „Sungazers" (Посматрачи Сунца) Бојана Стеванића, која се отвара у суботу 13. јуна, у 19 часова у Пароброду, биће представљене слике и цртежи настали током претходне две године. Под овим насловом обухваћени су уметнички радови који се међусобно разликују по начину изведбе, форми, колориту, као и приказаном садржају.

Пође ли се од питања ко су сви они који посматрају Сунце или реагују на њега, као централно полазиште изложених слика и цртежа препознаје се однос човека према сопственом, савременом окружењу. Стога, репертоар мотива подразумева природни свет, жива бића, реалне и креиране просторе, препознатљиве и измишљене објекте, монолитне форме, елементе атмосфере и ефекте њиховог деловања, те различите аспекте преобликоване природне и технолошке стварности. Из овог конгломерата утисака и ентитета произилази немогућност њиховог уједначеног, истоветног сагледавања, а отуда и вишеструкост уметничких приступа и интерпретација.

Једнако како је поглед на стварност и окружење у савременом контексту варијабилан и амбивалентан, тако су и ликовне разраде ових тема различите. Уколико се представљени радови међусобно упореде, примећује се да неке одликује централна, а друге динамична композиција, да поједине карактерише експресивност боје, а друге експресивност геста или линије, као и да су неки остварени наглашеним пастуозним наносима боје, а други лазурним преклапањем транспарентних форми. Посебно је уочљив променљив метод апстраховања приказа, који се реализује на различите начине, кроз редукцију, деформацију, експресивност, материјализацију или геометризацију.

На појединим сликарским радовима ликовни поступак подразумева и процесуалну апстракцију, пресликавање (Синтетичко зачеће) или брисање насликаног (Зора у Џајпуру), чиме се додатно удаљава од првобитног мотива, а ликовни садржај преовлађује над дискурзивним. Ова свесна ликовна решења у директној су вези са садржајем, док његовом тумачењу намећу специфична расположења. Тако, размишљања о природи могу да истовремено буду контемплативна и обузимајућа (Шапат велике Мајке), да изазивају фасцинацију (Бескрај) или анксиозност (Сакупљач полена из пепела), усхићење (Рађање свитаца) онолико Колико и саосећање (Биће са тачкастим оклопом).

Подударност у садржају који постоји између одређених парова цртежа и слика показује у којој мери се методологија и процес размишљања унутар ова два ликовна језика разликују. Према томе, иако цртежи функционишу као почетна разрада једне теме која се потом обрађује и на платну, ови идејни пандани представљају потпуно одвојена уметничка остварења. Појавни свет у великој мери чини полазиште које се разазнаје само у наслову, док се крајњи резултат ових радова огледа у ликовној интерпретацији кроз простор и форму, као и кроз наглашавање боје, текстуре и материјалности.

Створени, имагинарни простори, фиктивне органске форме, артифицијелни или снолики монолити налазе се на нешто удаљенијој тачки од објективне стварности као изворишта репертоара мотива, док сви они заједно припадају реалности слике, боје и материје. Финално, приказани уметнички радови нуде и могућност да се њихови сегменти и детаљи откривају као засебне целине апстрактног призора који се континуирано испуњава увек новим односима облика, форме и текстуре.

Маја Петровић
историчарка уметности

Зоран Арт Академија је уметничка веб академија која постоји од 2016 године у Београду. Од 2018. сарађује са Градском општином Стари град на организацији бесплатних часова сликарства.

Специфичност ове академије је у програму који је прилагођен свим узрастима и свим уметничким структурама од аматера, полупрофесионалаца, до професионалних уметника.

Програм обухвата 3 неопходна елемента за развој уметничког талента:

1) Технологију сликарства старих мајстора где полазници сликају истим ликовним техникама као највећи сликари у историји ( Леонардо Да Винчи, Рафаел, Каравађо, Рембрант…).

2) Знања старих ренесансних радионица Италије и Холандије.

3) Најновија достигнућа у развоју технологије људске свести.

На овогодишњој изложби учествоваће 50 сликара са 150 радова.

Верујемо да ће ова осма колективна изложба показати управо ону вредност који је досадашњим радом Академија потврдила.

Изложба "Примордијални сусрет" Милице Ракоњац отвара се у четвртак, 21. маја, од 19 часова, у Пароброду.

Зрела скулптурална артикулација, балансиран однос између спољашњег и скривеног, оног што смо били, што јесмо и чему тежимо - обележја су последње серије скулптура и слика "Примордијални сусрет", београдске уметнице Милице Ракоњац.

У изузетним делима (у идејном, естетском и визуелном смислу), насталим у протекле две године - крије се нешто дубоко људско и има везу са прошлим и будућим, а материјализовано је у композицијама које балансирају између спонтаности и промишљености. Оне су различитих, а складних димензија и форми (средњих и мањих формата) сазданих од глине, стакла и епокси смоле… испитују границе скулптуре као ликовног медија - од доживљаја кога изазивају, до односа у простору.

Третманом материјала Милица визуелизује материју која је у сталном постојању, што указује на њену вечиту знатижељу и комплексну искреност. Наративном целином насловљеном "Примордијални сусрет" истражује корелације светло - тамног и чврсто - меког, које фино пратимо кроз неколико епизода тактилности, ритмички разиграних - од концизних, стамених, мехирастих, коренастих…до језгровитих и облих групација скулптура.

На тај начин, њеним универзумом владају антиномије синтеза или сучељавања појавног и апстрактног, као и хроматских укрштања.

Милица одустаје од баналне дескрипције, брише све што је сувишно концентришући се на деликатно сазвучје два појма, феномена црног и белог наратива. Вибрантно белих и загонетно црних обличја, са златним финесама које их синтетизују или сучељавају, у зависности од перцепције посматрача.

Чудесност живота и његовог обнављања доживљавамо кроз збијене облике (црне попут огњишта, најмоћнијег архетипског симбола), који су примордијални - јер крију неку исконску снагу, и као да памте своју некадашњу мекоћу, а говоре о томе да нисмо увек били тако снажни, но рањиви. Моћни, а крхки. Са урезима као подсетницима постојања.

Ризомасти су текстурални и посебно интересантни, јер обликом подсећају на нека прастара бића заустављена у покрету. Носе изразиту сугестивност јер видимо и њихову унутрашњост.

Ритам у коме се смењују рустичне и глатке површине сагледавамо у белим скулптурама мат глазура. Иако су компактне и повезује их стаклено језгро… носе рафинирани динамизам.

Неке од скулптура су задржале форму кугле, у пуном волумену или сегментарно. То је наставак приче из претходне етапе Миличиног опуса, са фокусом на нуклеусу.

Мада су слике (изражене пиктуралности) циклични сапутници скулптуралног опуса, оне имају сопствену реалност у којој су задржани знаци унутрашњег проседеа. Он се темељи на организацији ритмова, широких потеза, контраста и сведеног колорита, тако да могу да се прате и као аутономна ликовна дела. Њима владају појачани ефекти светло тамног, са акцентованом наранџастом као везом са виталистичким у нама.

Хармоничним битисањем традиционалног и модерног, изворних сила у природи али и у нама, као и аналогија које немају временска значења, Милица Ракоњац истражује дубоко егзистенцијалне теме, спајајући привидну крхкост и изузетну издржљвост, отвореност и искреност.

Маја Живановић, ликовни критичар