Изложба "У даљини" настала је као спој истраживања две младе уметнице, Ање и Теодоре Николић, које кроз опсервацију савременог тренутка долазе до оригиналних ликовних решења. Предмет истраживања јесте начин живота савременог човека и његове емоционалне реакције на исти.

Узимајући у обзир убрзан темпо живљења и све чешћу отуђеност појединца уметнице креирају своје интерпретације сигурних места лишених спољних притисака и проблема са којима се свакодневно сусреће савремено друштво.

Као главна карактеристика савременог доба издваја се технологија која се сваким даном све више развија и прави неповратне измене у друштву. Уз експанзију дигитализације и настанак друштвених мрежа великом броју људи се мења поглед на свет. Стога, један од фокуса овог уметничког пројекта јесте представљање нове, виртуелне реалности која кроз друштвене мреже гради сајбер заједницу дигиталних идентитета.

Друго полазиште у истраживању јесте анализирање личних страхова и борбе са сусретањем са свакодневним спољашњим светом. Ужурбан начин живљења доприноси занемаривању бриге о себи и свом емоционалном здрављу. Користећи се личним доживљајима урбаних средина, настају нове атмосфере већ познатих простора. Поједностављене, геометризоване форме, чистих боја које не прелазе задате ивице, доприносе уређености призора и евоцирају осећај хармоније у иначе дисхармоничној средини.

Комбинујући савремене и традиционалне технике попут уља на платну и просторних инсталација, ова изложба има за циљ да укаже на очигледне проблеме савременог друштва и да отвори дискусију о истим.

Човек нашминкан муњом

Пола века је прошло од оног врелог лондонског лета 1973. године када се тражила карта више за концерт Дејвида Боувија у „Хамерсмит одеону“. Његов последњи наступ у оквиру турнеје на  којоj је промовисао албум  The Rise and Fall of Ziggy Stardust and the Spiders from Mars  представљао је заправо опроштај са Зигијем  Стардастом, андрогиним суперстаром, тачније, ванземаљцем који ће сачувати Земљу од апокалиптичног суноврата, како је гласио концептулани наратив овог глем-рок пројекта.

Нико није могао да претпостави да ће Боуви те јулске вечери обзнанити да заувек излази из костима свог алтер ега који му је донео планетарну славу. У много чему тај експериментални подухват био је парадигма већине каснијих Боувијевих ингениозних искорака, укључив и тестаментарни aлбум  Blackstar.

На сликама Драгана Нешића уочавамо да је Боувијева уметност утемељена на перманентном преображају креативне енергије. Биће да он још само Кафкиног кукца Грегора Самсу није препознао у драми властитог идентитета.  Доводећи у питање традиционалне митологеме, повлађујући изазовима ослобођеног персоналитета, овај архиволшебник рокенрола, са хиљаду лица и хиљаду и једном маском редефинисао је бројне митове свога времена градећи притом један и јединствен мит – мит о  Дејвиду Роберту Џонсу из јужног лондонског предграђа Бромли, потоњем Дејвиду Боувију.

Нешић нас позива на путовање у средиште тог мита. Његова вишегодишња тематско-мотивска посвећеност дискографским и биографским путевима једне од најимпресивнијих рокенрол каријера резултирала је радовима у комбинованој техници, експресионистичког рафинмана и сложене асоцијативности. Имагинација, меморија и перцепција размењују своје функције. На Нешићевим радовима најпре препознајемо знак одређене стваралачке фазе Дејвида Боувија, костимографски, сценски или концертни детаљ, а затим призивамо звук, мелодију, риф или рефрен са одређеног албума; препознајемо из ближе или даље прошлости место тог албума у нашој (понајчешће прекривеној патином младалачког сентимента ) винилској колекцији, да би се на крају препустили Нешићевој колажној игри. У тој игри наслућујемо трансегзистенцијалне светове, симболички капитал једне уметности која се храни другом уметношћу.  

Посматрајући ове слике, не можемо се отети утиску да се са узбудљивог путовања кроз наслеђе Мршавог Белог Војводе, на коме за водича имамо врсног познаваоца његовог војводства, враћамо испуњени надом да нисмо усамљени у освајању унутрашње слободе, без које нема ни оне друге, слободе у заједништву.

Пола века је прошло а Драган Нешић као да не жели да се врати са поменутог лондонског концерта на којем је Зиги Стардаст будио наду у спас разметљиве цивилизације, када је вредело бити „Марсовац“. Исте године Зиги Стардаст трансформисао се у човека са нашминканом муњом, који нас је посматрао са албума „Aladdin Sane“ Ова изложба је доказ да је неко такав једном постојао.

Зоран Јеремић

Отварање изложбе "Bowie" Драгана Нешића, у уторак, 22. августа у 19ч у Пароброду.

Трајање изложбе до 31. августа.

Улаз је слободан!