Експресивне форме архитектуре Београда кроз објектив Бојана Бојанића
На српској фотографској сцени не постоји велики број аутора чија је тема везана искључиво за архитектуру града. Међу њима је и Бојан Бојанић, по струци дипломирани историчар уметности, који је своју љубав и знање о архитектури Београда преточио у медиј фотографије. Он не користи ту архитектуру као кулису за илустровање градског живота, већ су грађевине главни актери у сваком његовом делу. Бојанићеве фотографије истински дочаравају монументалност архитектуре града. Користећи дугу експозицију, он постиже ефекат протока времена док грађевине немо стоје, као сведоци свих промена у динамичном животу града. С друге стране, избор да фотографије буду црно-беле чини да је акценат на контури и скулпторалности архитектуре. Одсуство боје и свођење на валере утиче да се боље истакну контрасти, игра волумена и композиција фасада. Употреба широког угла доприноси кадрирању тотала и пласирање објеката у шири контекст урбане структуре града.
Избор грађевина је различит, али се одређени типови објеката истичу, а то су пре свега угловнице или антологијски примери београдске међуратне архитектуре, као што су Државна штампарија (арх. Драгиша Брашован, 1933−1940). Бојанић је такође изабрао примере међуратне стамбене архитектуре, попут зграде на углу Црногорске и Поп Лукине улице (арх. Фрања Урбан, 1935), затим куће на углу улица Османа Ђикића и Стојана Новаковића и коначно општинске станове на углу Херцег-Стјепана и Сењанин Иве (1922−1924). Међутим, он се не фокусира искључиво на градитељско наслеђе пре Другог светског рата, већ такође фотографише или палату некадашњег Савезног извршног већа (арх. Антун Урлих, Владимир Поточњак, Драгица Перак, Златко Нојман, Михаило Јанковић, 1947−1961), један од симбола политичке моћи Комунистичке партије Југославије.
Осим архитектуре која већ представља део градитељског наслеђа Београда, Бојанић фотографише и савремене интерполације у ужем градском језгру, међу којима су хотел Courtyard Belgrade City Center на углу Васе Чарапића и Доситејеве (2014−2015), хотел Hilton на углу Краља Милана и Краља Милутина (2016−2018) и пословна зграда Три листа дувана на углу Булевара краља Александра и Кнеза Милоша (2007−2022). Стиче се утисак да Бојанића нарочито привлачи дочаравање експресивних форми урбаних репера, како старих тако и нових, попут нове зграде Палилулске пијаце (2019) или Савограда (арх. Марио Јобст, 2006−2010). Међу изабраним мотивима посебно се истиче изузетно експресивна фотографија палате Зора на углу Макензијеве и Кнегиње Зорке (арх. Спасоје Крунић, 2005). Драматични оштри волумени визуелно „сукобљени“ са сунцем такође су присутни на фотографији хотела Hayat (арх. Иван Антић, 1985−1990).
Однос светлости и сенке посебно је важан у Бојанићевој фотографији и он је обилато истражује. Он бира дела која носе у себи експресивност, као што су Музеј савремене уметности (арх. Иван Антић и Иванка Распоповић, 1960−1965) или Спортски центар Мирко Сандић (арх. Иван Антић, 1971−1973). Дела архитекте Мариа Јобста су нарочито чест мотив на Бојанићевим фотографијама, па тако имамо кадрове новобеоградских блокова 12 и 20. При фотографисању нове палате Народне банке Србије (арх. Грујо Голијанин, 1992−2005), Бојанић истиче тектоничну разуђеност југозападне фасаде која често промакне оку посматрача. Насупрот оштрим линијама и волуменима су и фотографије објеката мекших, залучених или готово органских форми, попут B23 Office Park (2007−?), пословне зграде NLB банке у блоку 31 или Кинеског културног центра (2017−2020).
Бојанићев фокус је често усмерен и на нове урбане репере, попут стамбено-пословних кула које су подигнуте у последњој деценији. Међу њима су кула West 65 (арх. Флечер Прист, 2018−2021), Skyline у Улици Кнеза Милоша (арх. Ами Мур, 2020−2024) и Bussiness Garden у Улици Старине Новака (2017−2019). Све оне на један веома јасан начин одражавају архитектуру глобализације која тренутно доминира на београдској архитектонској сцени. На крају, ту су и фотографије контроверзног Београда на води који неминовно мења изглед и идентитет Београда. Бојанић бележи те процесе и дугом експозицијом уводи воду и небо као подједнако важне елементе на фотографијама. Док вода делује глатко и мирно попут леда, небо је изузетно драматично. Бојанић бележи проток времена и на другачији начин, кроз фотографисање надградњи постојећих грађевина, попут пословне зграде предузећа Напред у блоку 21 на Новом Београду. Осим архитектуре која одаје утисак репрезентативности, мотив на фотографијама су и они објекти који одлично илуструју трансформацију Београда у град глобализације, попут пословне зграде у Вишњичкој улици.
Фотографије Бојана Бојанића представљају вредно сведочанство архитектонске трансформације Београда у последњих стотину година. Оне су један поетичан осврт на различите архитектонске правце који су визуелно обликовали Београд. Отуд ће за посетиоце ове изложбе ове фотографије бити несумњиво стимулативне када је у питању размишљање о идентитету града и колико се он у протеклим деценијама вишеструко мењао.
Владана Путник Прица