Кућа Ђуре Јакшића

Близина Народног позоришта и оперетско-водвиљске сцене Жарка Савића доприносили су да овај амбијент постане незаобилазан. Овај чувени боемски крај са својим кафанама и њиховим посетиоцима одиграо је једну величанствену улогу у развоју културног живота Београда и Србије. Његове кафане биле су истинска позорница, коју је стварао сам живот са величанственим ватрометима духа, где су искрили незауставиви извори мишљења, певања, критике, наде, буђења и слободе.


Одлуком градских власти 1872. године Циганска махала биће прекрштена у Скадарску улицу. Исте године у њу се настањује и Ђура Јакшић, као новопостављени коректор Службених новина, а касније и Државне штампарије. Убрзо потом у Скадарску 34, где већ станује велики сликар и песник, доселиће се и његова породица, супруга са синовима и кћерима. Јакшићи се усељавају у део куће која данас носи његово име, мада су у њој живели, односно становали, и многи други великани оног и каснијих времена. Усељавају се у стан у који се улазило са дворишне стране куће. Сама кућа, и за оно време, невелика, приземна, двосливног крова била је врло скромних услова за живот. 1925. године на кући у којој је живео Ђура Јакшић свечано је откривено спомен обележје са ликом великог уметника и назнаком да је у њој скончао 16. новембра 1878. године. Оживљавањем сећања на стару Скадарлију 1966. године група уметника, туристичких радника, друштвено-политичких угледника: Угљеша Богуновић, Марио Маскарели, Соја Јовановић, Ксенија Дивјак, Зуко Џумхур, Александар Ђорђевић, Ђорђе Караклајић, Душан Антонијевић, Бане Минић, Мома Антоновић, Слава Богојевић, Милић од Мачве, Милан Поповић, Петар Младеновић, Александар Мисић, Угљеша Раичевић покушава да оживи Скадарлију. Од пролећа до јесени смењују се уметници и ансамбли (“Жирадо”, “Наракорд”, “Лоле”, “Максини тамбураши”, ”Мозаик”, “Шумадија”, “Тамбурица пет”…). Ничу прилагођене уличне позорнице. Угоститељи се удружују у жељи да помогну, видећи властити интерес.


Кућа Ђуре Јакшића, део по део, исељавањем дотадашњих станара, ставља се у институционалном смислу у функцију уметности и уметника. Испред ње се не може проћи од гужве. Са њеног прозора говоре незаборавне стихове Бора Стојановић, Мавид Поповић, Рале Дамјановић, Вицо Дардић, Атиф Џафић. Следе размене програма са сличним четвртима у другим градовима Југославије и Европе и братимљења са Монмартром у Паризу и другим сличним амбијенталним целинама.


Од 1972. године у Кући Ђуре Јакшића налазила се редакција Песничких новина коју су чинили Јовица Павловић, Милисав Крсмановић, Амбро Марошевић, Миле Недељковић, Вуја Вујовић, Угљеша Раичевић, Никола Дреновац. Нешто касније овде излази ревија за певање и мишљење “Песник”, основан 1985. године који уређује Раде Војводић. Лист је изашао седамнаест пута, доносећи књижевне прилоге савременика, поезију, критику, животописе српских писаца, прилоге о Ђури Јакшићу, полемике о кичу и др. Од 1992. године у Кући излазе новине за прошлост, садашњост и будућност “Скадарлија”, које уређују – прва три броја Петар Васић, а остале бројеве Радивоје Марковић.


У Кући Ђуре Јакшића представљени су многи југословенски песници, страни уметници, учесници медђународних песничких манифестација, нпр. “Струшких вечери поезије” и “Горановог пролећа”. У Кући Ђуре Јакшића основане су књижевне награде “Ђура Јакшић” и “Ђурин шешир”, које славе песнике и поезију, слободоумно певање и мишљење. Посебно од 1986. године са реновирањем и реконструкцијом Куће Ђуре Јакшића, створени су услови за озбиљније представљање ликовних стваралаца. Смењују се колективне и самосталне изложбе. Овде излажу: Лепосава Бела Павловић, Лале Станковић, Коста Брадић, Димитрије Живадиновић, Милић од Мачве, Мома Антоновић, Милан Бесарабић, Миодраг Ђилас, Станко Зечевић, Зоран Пурић, Јордан Ерчевић, Иво Кушанић, Александар Клас, Александар Блатник, Миленко Михајловић, Бата Протић, Циле Маринковић, Сава Стојков, Рајко Самарџија, Воја Стаменић и други. Славу Ђуре Јакшића проноси и Собно позориште основано овде почетком двехиљадитих под руководством Проф. др Душка Михајловића, а кроз које су са својим монодрамама, дуодрамама, одломцима и колажима из својих већих представа, продефиловали многи великани наше савремене позоришне сцене: Ружа Сокић, Ташко Начић, Љиљана Благојевић, Соња Јауковић, Боле Стошић, Петар Краљ, Миша Јанкетић, Рада Ђуричин, Сава Радовић, Љубивоје Тадић, Љиља Ђурић, Зорица Мирковић, Зорица Јовановић, Весна Андђелковић, Лане Гутовић… преко пет стотина извођења. У истој функцији биле су и јесу бројне школе: лепог певања, клавира, виолине, старог српског певања, сликања, графике …

Деценијама тако, бивајући инспирисана уметношћу и уметницима, расте Кућа Ђуре Јакшића, незаобилазна на мапи српских институција културе, постајући истовремено инспирација песника, сликара, туристичких радника, студената, ученика. 

О њој пева и Десанка Максимовић:

Ђурина Кућа у Скадарлији
Млади чија слава песничка тек поче /осећају тај кров као очевину/и воле као што се воли посвојче, /и пију под њим у здравље Ђури и вину./Ко да ће се однекуд вратити Ђура,/ својом руком кућу боје , крече, / прозоре претварају у стакло биљура / и насељавају је густо свако вече./ Желе да буду са њим истоветни / и пију зато што је и он пио ,/ и теше се кад су несретни / да ни његов живот није цвеће био./ И они пишу под тамном таваницом / и познају винске подруме чувене ,/ и разумеју се са прозеблом птицом/ и романтичарски пате због мене./ И њих власт, мада су песници, гони /због речи као челик оштре и чисте, / немилошћу су праћени и они, / поносни што су с њим судбине исте./ Ни песници ни поезије навијачи /не знају топлијег од овог кута/ где све успоменом на Ђуру зрачи./ Волим некад међу њих да залутам./
Кућа Ђуре Јакшића о којој радо говоримо и у којој радије слушамо речи незаборавних уметника, и данас је спасоносно место, радост и нада за младе и оне сећањем васкрсле.