Историја Зграде
представништва Првог
дунавског паробродарског
друштва у Београду

Зграда представништва Првог дунавског паробродарског друштва (Der 1. Donau Dampfschiffahrts – Gesellschaft, DDSG) у Београду подигнута је у периоду између 1924. и 1926. године, на углу улица Капетан Мишине и Господар Јевремове. За потребе изградње стамбено - пословног објекта DDSG-а, још новембра 1923. године стигли су идејни пројекти архитекте Александра Попа (Аlехander Рорр) из Беча, где је и било седиште компаније. С обзиром на то да је пројекат било потребно разрадити, прилагодити конфигурацији терена и направити одговарајући унутрашњи распоред у складу с потребама представништва, овај посао је преузело локално грађевинско предузеће инж. Стевана Тоболара које је уједно било и извођач радова. Приспела техничка документација је усвојена фебруара 1924 године, а репрезентативна угаона зграда била је завршена почетком 1926. На оригиналним плановима зграде, Тоболар је потписан уз архитекту Попа. Па ипак, иако је Тоболар извео извесне промене, основна архитектонска концепција оригиналног идејног решења, распоред маса и стилски израз су задржани из Поповог решења. Смештен у најужем историјском језгру града, објекат је у време изградње у потпуности одударао од затеченог архитектонског фонда, горњег дела Дорћола, како својим димензијама такои стилским одликама.

Зграду карактерише наглашени вертикални динамизам угаоне партије, од којег се бочно развијају два крила. У унутрашњем, дворишном делу изграђен је мањи помоћни објекат. Високо приземље је предвиђено за административно - пословну намену, а комуникација је решена из угаоног дела објекта. На следећа три спрата смештено је укупно тринаест функционалних станова. Један за директора у зони првог спрата, десет станова средње величине и два мања стана за службенике.

Снажно наглашена и структурно разуђена угаона партија зграде компонована је тако да представља њену доминанту, а у време настанка објекат је био маркантан урбани репер ширег подручја. Овај део изведен од масивних кубуса у четири етаже с поткровљем, за један спрат надмашује бочна крила и својом динамиком и распоредом маса наглашава вертикализам и монументалност зграде. На левом унутрашњем лицу угаоне партије налази се велики часовник. Нарочито је карактеристичан мотив преломљеног лука у отвору смештеном на етажи поткровља, као и два јарбола који још више доприносе утиску вертикализма. На бочним зидовима угаоног дела постављен је вертикалан низ троструких прозора обрађених у сведеној, геометризованој декоративној структури. Улазни вестибил изведен у зони приземља, трапезоидног је облика и својим волуменом излази из засеченог дела угаоне партије. Просторно и ликовно је конципиран тако да представља главни мотив грађевине. Његови витки бочни отвори и високо надсветло изнад портала, одају утисак транспарентности, али уједно и масивности структуре обрађене у камену. У централном делу фриза изнад портала смештено је сидро као симбол компаније и урезана година: 1925. У бочним деловима фриза стоје ћирилични и латинични натпис: Прво Дунавско паробродарско друштво. Бочна крила зграде, која се простиру дуж улица Господар Јевремове и Капетан Мишине – једноставније су решена. Овде нема акцентовања вертикализма, већ је наглашена просторна динамика са ритмованим низовима еркера у зони првог и другог спрата. На ужој фасади ка Господар Јевремовој улици изведен је пар вертикалних еркера, док су на фронту ка Капетан Мишиној реализована четири.

Пројекат за Зграду Првог дунавског паробродарског друштва припада ауторовом раном, формативном периоду и уједно је прво Попово значајно и репрезентативно архитектонско остварење. У то време, углавном се бавио пројектовањем скромније, функционалне архитектуре за потребе DDSG-а, а остаје непознат мотив који је определио наручиоца да овај ипак значајан пројекат, којим је требало представити снагу и утицај DDSG-а, повери тада још младом и неафирмисаном аутору.

Фокус грађевине, угаони део са главним улазом, уједно на најбољи начин приказује архитектонске идеје и естетику аутора. Порекло оваквог већ разрађеног архитектонског вокабулара лежи пре свега у снажном утицају једне од најзначајнијих личности покрета Werkbund у времену пре Првог светског рата, архитекте Петера Беренса, са којим је Поп блиско сарађивао током двадесетих година ХХ века. У том смислу јасно су видљиве паралеле са Беренсовим пројектом Управне зграде фабрике боја у Хехсту, која је изведена у периоду 1920–1925. године. Сличност се уочава пре свега у динамичном начину компоновања маса с нагласком на вертикализам и експресивност израза. Нарочито су упечатљиви примењени мотиви сата и јарбола, као и мотив елипсастог лука прозорских отвора, којима Беренс остварује динамику иначе статичне површине сат – куле. Поред огромног Беренсовог утицаја на младог аутора, објекат представништва DDSG-а такође јасно рефлектује дух бечке архитектуре социјалног становања Gemeindebau. Феномен бечке архитектуре социјалног становања произилази пре свега из специфичног социјалног и политичког контекста у годинама након Првог светског рата, у оквиру којег је архитектонска делатност физичка материјализација политичких циљева и идеологије локалне социјалдемократске власти. Архитектонско-стилски израз овог доба обележава аутохтон, хетероген и еклектичан модернистички плурализам, који уједно задржава низ традиционалистичких елемената.

У време завршетка радова 1926. године, зграда Првог дунавског паробродарског друштва стоји ван контекста аритектонске традиције и својом појавом уноси потпуну новину у дотадашњу београдску архитектонску праксу. У то време академизам је представљао доминантан архитектонски израз, а нове тенденције из европских престоница прихватане су кроз утицај бечке сецесије и ар нувоа. Може се рећи да у случају подизања Зграде представништва Првог дунавског паробродарског друштва постоји срећна околност да су наручилац и пројектант потицали из друге средине, тако да се овакав стилски концепт могао у чистој форми имплементирати, без обзира на традиционалистички став и праксу средине као једна врста куриозитета. Ипак такав куриозитет остаје ван формативних токова београдске модерне и неће послужити као модел или узор београдској архитектури, већ фигурира првенствено као материјално сведочанство европских,односно у овом конкретном случају бечких архитектонских токова и његове историје архитектуре. У том смислу, Попово дело је најранији пример модернистичке архитектуре, односно модернистичког експресионизма у Београду.
Зграда представништва Првог дунавског паробродарског друштва у Београду је утврђена за споменик културе 2019. године.

Литература:
Кадијевић, А. (2012), Експресионизам у београдској архитектури (1918–1941), Наслеђе XIII (Београд): 59–77.
Дрљевић, М. (2007), О архитектури зграде представништва Првог дунавског паробродарског друштва у Београду, Архитектура и урбанизам 20–21 (Београд): 127–133.
Маре Јанакова-Грујић, Београдски опус архитекте Стевана Тоболара (1888–1943), Наслеђе VII (Београд): 151–156.
Anderson, S. (2000), Peter Behrens and a New Architecture for the Twentieth Century, Boston: Massachusetts Institute of Technology Press.
Маневић, З.(1987), Непознати аутор: Зграда Дунавског паробродарског друштва, Комуникација 60 (Београд): 11–12.

Издавач: Завод за заштиту споменика културе града Београда
За издавача: Оливера Вучковић, директор
Аутор: Александар Божовић

menu-circlecross-circle