Menu
Изразита достигнућа Мире Мартинића у медију фотографије, коју најчешће представља у пажљиво осмишљеним циклусима, привлаче пажњу и на уметничком и на садржајном плану. На пример, његова незаборавна изложба приказује старе голе лозе са избразданим површинама и запреминама, структуре богате супстанцом. У њему је Мартинић на асоцијативном и делимично реалистичком плану открио фигуративне елементе који нису увек „нуђени” из уобичајених перспектива, већ у оку из необичног угла. Наравно, да би се открило скривено, било је потребно „креативно“ око да би се могле препознати чудесне игре природе у стањима разлике у непроменљивости, и обрнуто. У приказу виноградарске вегетације током зимског распуста, у маштовитим композицијама концентрисаним на суштински познатог Мартинића дао је нови визуелни утисак.
Захваљујући овом запажању, исти принципи су присутни и у његовом новом циклусу „Alone”. Разлика је у томе што је лоза „чекала” одређени оквир и промену светла да би постала уметнички мотив, док је у новом циклусу слој садржаја долази из тренутка у току времена или његовог краћег исечка иако „модели” имају могућност да постану трајно интегрисани у простор. Разумљиво је да су неопходне брзе реакције на уочено, имајући у виду да су принципи кредибилитета фотографије присутни на високом нивоу. С обзиром на веома важну чињеницу: не постоји режисер предложеног наратива. Централни концепт изложбе је посматрање живота човека, предмета, природе и односа појединца према окружењу. Кроз преплитање компоненти догађаја, али и кроз контраст у читању доживљаја.
„Солирање“ шетача, спавача, бескућника, дизаличара, птице на антени, крову, жици, у лету или на глави споменика Прерадовићу, морска литица, лист на осушеној грани, одбачена флаша кока-коле, пас који чека свог власника, авион, гнездо у разделу крошње, чамац на пучини мора, јаје, сјај дуге, плутајуће дебло, отворени прозор на површини стаклене фасаде, цвет, маска, преостали рељеф лавље главе на репрезентативној фасади, усамљени маслачак. Постоје и мање мотивске целине, али подједнако велики „иконографски” распони у посматрању свакодневног живота. Призвук књижевног на многим нивоима стварности, у привлачном и „обичном“ окружењу, носи атмосферу стрепње, радосне или откачене, уткане понекад у вибрације хумористичног.
Уметнички интегритет Мартинићевог приступа фотографији је сугестиван, са читљивим (ређе са белешкама загонетних) причама, видљивим, али ненаметљивим, са пуним значењем добијеним кроз виталност целокупног простора. Згуснут, прозрачан, испуњен мноштвом различитих детаља или максимално прочишћен, отворен дубини или догађају у првом плану, тонски негован или колоритно узбудљив. Интерпретирано према ликовној стилистици на начине геометријског, органског, са горљивом описношћу, експресионистички динамичним карактером, а можда и са магијом надреалног.
Познате принципе Мартинић трансформише у свој фотографски рукопис, са јасном ритмизацијом фрагмената, неопходним смислом за координатни систем, са изузетним сензибилитетом за светлосне акценте или њихово дифузно ширење. Да ухватите неухватљиво, атмосферу тренутка у доминантном плаветнилу неба, или вредности боја у тишини дана. Не постоји доказана или сигурна формула, свака ситуација је нови изазов, понекад је релативна супротност претходној, али увек праћена идејом изложбе, где је у нити дубљи садржај – усамљеност. У делима са симболичним укусом, ово се односи и на особу која седи на клупи у предграђу, и на крхкост белог цвета окруженог влатима траве, и на исцрпљен лист пред ореолом сунцем окупаних облака. Миро Мартинић живи лепоту дајући јој додатну димензију – ангажованост поруке, која се налази у интимним уточиштима и садржајима унутар гледишта обичних потомака.
Станко Шпољарић, историчар уметности
