Menu
Изложба "Ђир Душе" Јелене Тијанић Савић биће отворена у уторак, 09. септембра у 19 часова у Пароброду.
Свака поставка Јелене Тијанић Савић је мало чудо, ђир у ведре меморабилије њеног детињства, јер је она заувек - тематски, колоритски и гестуално, опијена лепотом одрастања и топлином дома. И у најновијем циклусу (посебно за ову прилику одабраних) маштовитих реализација - преноси виђено и доживљено, архетипско и савремено.
Вођена срцем, уводи нас у систематичне композиције, препознатљивог стваралачког израза, складног колорита и снажног цртежа који је крвоток бића слика.
Дубоко интимне, аутобиографске нарације и сензације, плене женским ликовима који су заправо сама сликарка у различитим добима сазревања (другачијих физиономија због вишеструких спознавања сопствености).
Посматрајући нас директно, нетремице - носећи пркос, знатижељу, меланхолију и наду, главне протагонисткиње необичне лепоте, уводе нас у свет у којем цвета све што се посади, замисли, загрли, чува, сачува. Акцентоване префињене руке подсећају нас на важност додира и нежности, а боса стопала на везу са исконским.
Несумњиво смо као посматрачи фасцинирани Јелениним моћним архетипима - дрвеним кућама златиборског краја. Небитно да ли су приказане стабилно или смештене у бродове, у загрљају, лебде или су паралелно тихе и моћне пратиље...оне су заштитнице, јер њихово корење сеже дубоко, до душе. Корење које нас подсећа на важност породичних вредности и припадања.
На рецентном триптиху, поред неизоставних кућа - имплементиран је и маслачак (симбол топлине дома и детињства), лаванда (знамење љубави и оданости) и јабука (обележје плодности).
Иконографија овог циклуса је употпуњена и са плетисанкама којима уметница ушушкава у клупко и везује снове, возовима које сагледавамо као чекање и надање, а бродовима промене.
Истовремено суптилна, али и снажна верзија љубави Јелене Тијанић Савић, огледа се у омаж - сликама детињства које су део њене животне топлине... испреплетаних временских линија, у којима би свако од нас желео да буде учесник, а не само посматрач. Зашто је то тако? Баш због искреног оптимизма који се разлива кроз наше емоције. Јер, све нам је ту, надохват руке и широм раширених очију, јасно и блиско - огњишта и уточишта, неба и баште - земље носталгије.
У Београду, јула 2025 Маја Живановић, ликовни критичар
