Menu
На изложби „Sungazers" (Посматрачи Сунца) Бојана Стеванића, која се отвара у суботу 13. јуна, у 19 часова у Пароброду, биће представљене слике и цртежи настали током претходне две године. Под овим насловом обухваћени су уметнички радови који се међусобно разликују по начину изведбе, форми, колориту, као и приказаном садржају.
Пође ли се од питања ко су сви они који посматрају Сунце или реагују на њега, као централно полазиште изложених слика и цртежа препознаје се однос човека према сопственом, савременом окружењу. Стога, репертоар мотива подразумева природни свет, жива бића, реалне и креиране просторе, препознатљиве и измишљене објекте, монолитне форме, елементе атмосфере и ефекте њиховог деловања, те различите аспекте преобликоване природне и технолошке стварности. Из овог конгломерата утисака и ентитета произилази немогућност њиховог уједначеног, истоветног сагледавања, а отуда и вишеструкост уметничких приступа и интерпретација.
Једнако како је поглед на стварност и окружење у савременом контексту варијабилан и амбивалентан, тако су и ликовне разраде ових тема различите. Уколико се представљени радови међусобно упореде, примећује се да неке одликује централна, а друге динамична композиција, да поједине карактерише експресивност боје, а друге експресивност геста или линије, као и да су неки остварени наглашеним пастуозним наносима боје, а други лазурним преклапањем транспарентних форми. Посебно је уочљив променљив метод апстраховања приказа, који се реализује на различите начине, кроз редукцију, деформацију, експресивност, материјализацију или геометризацију.
На појединим сликарским радовима ликовни поступак подразумева и процесуалну апстракцију, пресликавање (Синтетичко зачеће) или брисање насликаног (Зора у Џајпуру), чиме се додатно удаљава од првобитног мотива, а ликовни садржај преовлађује над дискурзивним. Ова свесна ликовна решења у директној су вези са садржајем, док његовом тумачењу намећу специфична расположења. Тако, размишљања о природи могу да истовремено буду контемплативна и обузимајућа (Шапат велике Мајке), да изазивају фасцинацију (Бескрај) или анксиозност (Сакупљач полена из пепела), усхићење (Рађање свитаца) онолико Колико и саосећање (Биће са тачкастим оклопом).
Подударност у садржају који постоји између одређених парова цртежа и слика показује у којој мери се методологија и процес размишљања унутар ова два ликовна језика разликују. Према томе, иако цртежи функционишу као почетна разрада једне теме која се потом обрађује и на платну, ови идејни пандани представљају потпуно одвојена уметничка остварења. Појавни свет у великој мери чини полазиште које се разазнаје само у наслову, док се крајњи резултат ових радова огледа у ликовној интерпретацији кроз простор и форму, као и кроз наглашавање боје, текстуре и материјалности.
Створени, имагинарни простори, фиктивне органске форме, артифицијелни или снолики монолити налазе се на нешто удаљенијој тачки од објективне стварности као изворишта репертоара мотива, док сви они заједно припадају реалности слике, боје и материје. Финално, приказани уметнички радови нуде и могућност да се њихови сегменти и детаљи откривају као засебне целине апстрактног призора који се континуирано испуњава увек новим односима облика, форме и текстуре.
Маја Петровић
историчарка уметности
