Menu
После пет година, флаутиста словеначког порекла Марко Зупан и пијанисткиња Минка Поповић која долази из Салцбурга, наступиће поново у Београду. Награђивани музички уметници који већ дужи низ година сарађују у различитим камерним формацијама, одржаће концерт 18. марта у Установи културе Пароброд од 20 часова.
Последњи пут су Зупан-Поповић београдској публици представили свој дупли ЦД са делима немачког романтизма, наступајући на сцени СКЦ-а и на сцени Раша Плаовић Народног позоришта у Београду, са пројектом „Љубав на смрт“. Сада неће недостајати патоса, али ће ипак бити други сензибилтет у питању: Барток, Мартину, Фаркаш, Тактакишвили. Традиционални напеви и плесови у авангардом костиму минулог века. Национални понос који слави фолклорну традицију - срж народног духа, не улазећи у анахроне, давно потонуле митове. Традиција која је пробуђена у модерном добу и живља је него икада раније – то је била и идеја панславизма, која се чини много савременијом од данашњих националних перјаница. Како се тај дух осећа кроз сасвим различите поетике, открићете у композицијама двојице мађарских композитора - Бартока, пионира нове националне школе и његовог савременика Фаркаша, који наставља да истражује пулс обичајног.
Отар Тактакишвили је био истакнути грузијски композитор, изникао у музичкој фамилији као вундеркинд. Са само 19 година јавља се на конкурс за химну Грузијске републике и (незнајући) осваја такмичење. Касније ће сасвим случајно видети како у концертној дворани сви устају на звуке његове композиције. Средином прошлог века његова стваралачка каријера цвета, па се поред камерних дела, остварује и као изврсни симфоничар. Народни колорит његова је непресушна инспирација.
Своју једину сонату за флауту и клавир Мартин компонује у егзилу, у Америци 1945. Његов аутентични музички језик немогуће је упоредити- моторика која неуморно трепераво пулсира, славенски колорит и иронија неокласицизма чине његов израз јединственим. У Чешкој је Мартину слављен не само као изванредни уметник, већ је временом прерастао у националног хероја. Он наиме персонификује само наизглед контрадикторне особине: с једне стране понос народном традицијом, а с друге – модерни космополитски дух.
