Menu
Промоција књига "Споредна средства (елементи драмске поетике)" и "Лек, отров или критика" Светислава Јованова, биће одржана у четвртак, 9. октобра 2025. од 19 часова у Пароброду.
О књигама ће говорити: проф. др Љиљана Пешикан Љуштановић, теоретичарка и историчарка српске и југословенских књижевности; Дивна Стојанов, позоришна критичарка и драматуршкиња, као и аутор, Светислав Јованов.
Две најновије књиге драматурга и театролога Светислава Јованова (1953), које су се појавиле прошле јесени у размаку од неколико месеци, посвећене су теоријском и критичком промишљању различитих аспеката драме и позоришта.
У првој, Споредна средства (елементи драмске поетике), коју је објавила Академска књига (Нови Сад 2024), аутор разматра питање драмске структуре на нов и често провокативан начин. Док се, наиме, већина истраживача бави средствима као што су сукоб, лик или радња као главним састојцима драмског текста, Светислав Јованов у средиште интересовања ставља драмске елементе који се најчешће сматрају споредним и данас углавном превазиђеним: пролог, гласник, хор, дух, деус еx мацхина (сила која разрешава наизглед нерешиву ситуацију) и драму у драми. Користећи низ атрактивних драмских примера из различитих раздобља историје драме, аутор нам детаљно и на приступачан начин осветљава не само природу, основне функције ових средстава, њихов развој као и међусобне везе и укрштања, већ и њихов значај за настанак кључних дела у историји драме. Отуда нам, повезујући у јединствену причу Есхилове, Шекспирове и Бекетове гласнике, Софоклове, Шилерове и Брехтове хорове, као и Сенекине, Молијерове и Ибзенове духове, са Еурипидовим, Клајстовим и Стриндберговим „deus ex machina“ и поступком „драме у драми“ од Аристофана и Шекспира до Пирандела и Вајса, књига Споредна средства нуди као једну врсту алтернативне и узбудљиве повести европске драме.
Друга књига, Лек, отров или критика (српска драма и европски контекст), коју је објавио Културни центар Војводине „Милош Црњански“ (Нови Сад 2024), представља збирку огледа, која пружа једно од ретких упоредних сагледавања српске и европске драме. У њој Светислав Јованов преиспитује теме и мотиве који представљају главне додирне тачке између наших најзначајнијих драматичара – од Стерије и Нушића до Александра Поповића, Душана Ковачевића, Љубомира Симовића, Милене Марковић и Маје Пелевић – и најзначајнијих европских драматичара – од класика као што су Шекспир и Чехов, до савремених аутора попут Јануша Гловацког или Роланда Шимелфенига. Поређења која Јованов нуди нису механичка, већ се могу пратити као низ концентричних кругова, при чему сваки од њих показује различит однос између домаће драме и њених европских пандана: од релације узора поводом теме двојника (Шекспир наспрам Нушића или Душана Ковачевића), преко равноправности домета у случају феномена времена и утопије (Љубомир Симовић у односу на Јануша Гловацког), до најновијих искорака које домаћи аутори попут Маје Пелевић, Тања Шљивар или Димитрије Коканов чине у односу на своје европске пандане, кад је реч о темама родне равноправности, медијске манипулације или загађења човекове околине.
