Menu
Изложба дигиталних графика Матије Рајковића под називом „Декомпресија" која се отвара у уторак 03. јуна, у 19ч, у Установи културе „Пароброд" представља природан наставак његовог истраживања на овом уметничком пољу.
Долазећи из сликарске традиције, изложбеном поставком аутор демонстрира изузетну вештину у превазилажењу граница традиционалних техника, успевајући да кроз овај медиј пренесе готово опипљиву материјалност традиционалне графике. Истовремено, овим приступом користе се и предности савремене технологије за постизање суптилних визуелних ефеката који би се са тешкоћом изводили класичном методом.
Комплексне визуелне структуре балансирају између апстракције и уочљивих форми у већ препознатљивој Рајковићевој монохромној естетици. Кроз више од деценију стваралаштва (од 2014. до 2025. године), аутор конзистентно одржава висок квалитет њихове израде, стварајући дела која, упркос својој дигиталној природи, задржавају графички карактер традиционалних техника дубоке и високе штампе.
Теме које истражује тичу се савременог друштва. Варирају од друштвено-критичких („Протест '25" и „Непозната лица"), свакодневних („Идила 1" и „Билијар"), до симболичко-метафизичких („Нојева барка" и „Аура"), којима залази у домен спиритуалног. „Нојева барка" евоцира библијску причу о спасењу и новом почетку човечанства, док „Аура" истражује невидљиве енергетске димензије постојања. Ова два дела истичу се на поставци значењски – због тога што представљају својеврсну кулминацију Рајковићевог истраживања духовности кроз дигитални медиј.
Посматрајући номенклатуру радова, уочавамо интригантан однос између именованих дела и њихове ликовне форме. Засебно сагледани, наслови постају симболички („Нојева барка", „Храст", „Аура"), дескриптивни („Фасада", „Крошња", „Билијар"), емотивно-експресивни („Шта ме гледаш!?", „Ооо… Мммммм") или социјално-ангажовани („Протест '25", „Сиемпре Хаy Есперанза"). Њима се Рајковић директно обраћа гледаоцу – некад директним узвиком („Шта ме гледаш!?"), а некад поетском конструкцијом („Siempre Hay Esperanza"). Тако употребљени, они постају интегрални део ауторског уметничког концепта, стварајући додатни ниво значења и интерпретације самих дела.
Називом циклуса „Декомпресија", Матија поставља завршни слој тумачења који се може интерпретирати као метафора за процес ослобађања – било да је реч о ослобађању од друштвених притисака, традиционалних уметничких ограничења или техничких ограничења дигиталног медија.
Марија Ристић, историчарка уметности
