Menu
Изложба "Примордијални сусрет" Милице Ракоњац отвара се у четвртак, 21. маја, од 19 часова, у Пароброду.
Зрела скулптурална артикулација, балансиран однос између спољашњег и скривеног, оног што смо били, што јесмо и чему тежимо - обележја су последње серије скулптура и слика "Примордијални сусрет", београдске уметнице Милице Ракоњац.
У изузетним делима (у идејном, естетском и визуелном смислу), насталим у протекле две године - крије се нешто дубоко људско и има везу са прошлим и будућим, а материјализовано је у композицијама које балансирају између спонтаности и промишљености. Оне су различитих, а складних димензија и форми (средњих и мањих формата) сазданих од глине, стакла и епокси смоле… испитују границе скулптуре као ликовног медија - од доживљаја кога изазивају, до односа у простору.
Третманом материјала Милица визуелизује материју која је у сталном постојању, што указује на њену вечиту знатижељу и комплексну искреност. Наративном целином насловљеном "Примордијални сусрет" истражује корелације светло - тамног и чврсто - меког, које фино пратимо кроз неколико епизода тактилности, ритмички разиграних - од концизних, стамених, мехирастих, коренастих…до језгровитих и облих групација скулптура.
На тај начин, њеним универзумом владају антиномије синтеза или сучељавања појавног и апстрактног, као и хроматских укрштања.
Милица одустаје од баналне дескрипције, брише све што је сувишно концентришући се на деликатно сазвучје два појма, феномена црног и белог наратива. Вибрантно белих и загонетно црних обличја, са златним финесама које их синтетизују или сучељавају, у зависности од перцепције посматрача.
Чудесност живота и његовог обнављања доживљавамо кроз збијене облике (црне попут огњишта, најмоћнијег архетипског симбола), који су примордијални - јер крију неку исконску снагу, и као да памте своју некадашњу мекоћу, а говоре о томе да нисмо увек били тако снажни, но рањиви. Моћни, а крхки. Са урезима као подсетницима постојања.
Ризомасти су текстурални и посебно интересантни, јер обликом подсећају на нека прастара бића заустављена у покрету. Носе изразиту сугестивност јер видимо и њихову унутрашњост.
Ритам у коме се смењују рустичне и глатке површине сагледавамо у белим скулптурама мат глазура. Иако су компактне и повезује их стаклено језгро… носе рафинирани динамизам.
Неке од скулптура су задржале форму кугле, у пуном волумену или сегментарно. То је наставак приче из претходне етапе Миличиног опуса, са фокусом на нуклеусу.
Мада су слике (изражене пиктуралности) циклични сапутници скулптуралног опуса, оне имају сопствену реалност у којој су задржани знаци унутрашњег проседеа. Он се темељи на организацији ритмова, широких потеза, контраста и сведеног колорита, тако да могу да се прате и као аутономна ликовна дела. Њима владају појачани ефекти светло тамног, са акцентованом наранџастом као везом са виталистичким у нама.
Хармоничним битисањем традиционалног и модерног, изворних сила у природи али и у нама, као и аналогија које немају временска значења, Милица Ракоњац истражује дубоко егзистенцијалне теме, спајајући привидну крхкост и изузетну издржљвост, отвореност и искреност.
Маја Живановић, ликовни критичар
